Историјат

Први помен Оџака везује се за 1557. или 1558. годину. Оџаци се тада помињу као насеље у Бачкој које су основали Турци за време војних операција које су водили у јужној Угарској. О пореклу имена насеља постоји више теорија, једна од њих је да име води порекло од имена турског војног одреда који је боравио на простору насеља, постоји и теорија по којојиме води порекло од турске речи за димњак, (због димњака који су вирили из земуница првог насеља), као и да су Оџаци добили назив по босанском Оџаку одакле је у 16. веку досељено 7 српских породица. У 17. веку Оџаци су опустели, становништво се под притиском великих дажбина,наплаћиваних за војне потребе и рата,махом иселило на север. Током 18. века насеље је обновљено и тада у Оџацима живи око стотинак српских и шокачких породица. Власти Хабзбуршке монархије  одлучују да колонизују овај простор немачким колонистима, што доводи до присилног исељавања староседелачког становништва (Срба и Шокаца).



    Колонизација Оџака немачким живљем почиње 1755. године када се доноси одлука о насељавању 300 немачких породица. Немачки колонисти од власти Хабзбуршке монархије  добијају земљиште за градњу кућа, онолико земље колико су могли да обрађују, семе итд. Осим тога добијају статус слободних царских поданика, па су тако кметови међу њима ослобођени својих обавеза. Колонисти који су населили Оџаке били су већином из немачких области: Бадена, Шварцвалда, Алзаса, Лорене, Хесена итд. У своје ново место боравка долазили су Дунавом, бродовима познатим под именом ''Улмске кутије'' пловили су преко Беча и Будимпеште до Апатина где су се искрцавали. Први колонисти стигли су 1756. године, међу којима је био и барон Котман, власник поседа.

    Досељени колонисти углавном су се бавили пољопривредом. Њиховим доласком почиње и масован узгој конопље иако се по неким турским дефтерима гајење конопље спомиње још у време кад су они владали овим просторима. Земљиште у Оџацима и околини било је идеално за гајење ове биљке, чему је највише доприносила река Мостонога која се често изливала и плавила околна подручија. Такође Мостонога је била идеална за мочење конопље. Производњу је иницирао барон Котман који је известио Беч да конопља добро успева на територији новосаграђених колонистичких насеобина. Он је окупио произвођаче кудеље, обезбедио им средства за рад и обавезао се да ће од њих откупити 5 000 лаката тканине  годишње. Производња се касније омасовила, и Оџаци постају један од највећих центара за производњу кудеље у Европи. 1779. почиње да се одржава вашар кудеље, који временом добија на значају. 1907. године отвара се фабрика за прераду кудеље и производњу ужади, отварају је чланови имућне породице Ертл (Франц и Јохан) по узору на сличну фабрику у Сегедину. Од почетних 200 радника фабрика се брзо развија и већ 1929. достиже цифру од 880 запослених. Временом производња се шири па се осим ужади производе и: јутани теписи, а од 1933. и вунена и свилена тканина.

 

    Од досељавања првих колониста вртоглави привредни развој Оџака који се пре свега ослањао на производњу кудеље пратио је и друштвени развој места. 1762. године основана је прва школа, на немачком језику. Прва црква саграђена је 1764. године, али од ње није сачуван никакав траг. 1818. године одржана је прослава поводом постављања темеља нове цркве која је завршена 1821. године. 1813. године Оџаци добијају привилегију одржавања недељног сајма и два годишња вашара и добијају статус трговишта. 1871. године оснива се срески суд, 1879. служба земљишних књига, 1884. служба кнеза (први оџачки кнез био је Јозеф Виси). Прва штампарија основана је 1887. године. У Оџацима у то време раде два новчана завода: Оџачка штедионица и Оџачка каса узајамне помоћи, а 1897. основана је и пореска служба.1895. године завршена је изградња пруге Нови Сад-Баја која пролази кроз Оџаке, а исте године кроз место је прошао и први воз. 1899. године у оквиру самостана у Оџацима изграђено је прво дечје забавиште које је 1936. године премештено у нову модернију зграду коју је изградио власник Фабрике канапа и ужарије Јохан Ертл. 1906. фирма ''Ертл и Шверер'' (такође делом у власништву породице Ертл) отвара прву електричну централу за потребе свог млина и тако долази и до електрификације места. 1911. године у Оџацима основан је фонд за изградњу грађанске школе, прикупљено је 70 000 круна, али је изградња школе одложена због Првог светског рата. 1917. године прикупљено је још 300 000 круна и школа почиње са радом, првобитно у кући породице Краус, па у кући породице Брунер и коначно се 1927. премешта у нову зграду направљену по нацрту архитекте Јозефа Швера.

    За време Првог светског рата у Оџацима се отвара војни лазарет у згради основне школе у којем су лечени рањеници донешени са фронта. У Првом светском рату погинуло је 162 Оџачана. По ослобођењу Оџаци постају део Краљевине СХС и касније Краљевине Југославије.

    Први фудбалски клуб у Оџацима основан је 1919. године под именом Оџачки шпортски клуб, а 1928. основан је и тениски клуб који је био један од фаворита на тениским такмичењима у тадашњој држави. Тениски клуб је располагао са 5 тениских терена. Између два рата у  Оџацима је радило Соколско друштво део Сокола Краљевине Југославије, аодржан је и Соколски слет.

    1920. године основан је Културбунд, немачка националистичка организација. Организација је два пута забрањивана први пут 1924. године, други пут током Шестојануарске диктатуре. Први огранак Културбунда у Бачкој формиран је 1920. године у Парабућу (Ратково). 1930. године дозвољен је рад Културбунда. Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој деловање Културбунда се радикализује и прихватају се национал-социјалистичке идеје унутар организације. Из године у годину број чланова расте, посебно након 1939. године и почетка Другог светског рата. Током рата организација јача и постаје главни организатор друштвеног живота у немачким местима у Бачкој, између осталих и у Оџацима. Такође организује одлазак младих Немаца у Вермахт и СС јединице. После инвазије снага Трећег рајха на Југославију, територија Бачке окупирана је од стране мађарске војске. Током окупације вршен је систематски прогон: Срба, Јевреја, Рома као и политичких неистомишљеника свих националности од стране мађарске војске и жандармерије.

     Ослобођење коначно долази 22. октобра 1944. године. Оџаке су ослободиле Војвођанске бригаде заједно са јединицом Црвене армије. Озбиљније борбе са мађарским жандарима водио је Бачкопаланачки одред 17. октобра између Парабућа (Раткова) и Оџака. На сам дан ослобођења није било отпора као ни дочека ослободиоца пошто је место било углавном насељено немачким живљем  који су се већином повукли заједно са немачком војском и напустили земљу, прва колона је кренула још 9. октобра. Један број Немаца је остао, они су интернирани у логоре да би касније такође напустили земљу и преселили се махом у Аустрију и Немачку.

    По ослобођењу ових крајева долази до Батинске битке, највеће битке на овим просторима у којој војници Црвене армије и Војвођанских бригада под командом потпуковника Срете Савића успевају да поразе немачке снаге које су бројале чак 60 000 војника, пређу Дунав и ослободе Дарду и Бели Манастир, чиме су немачке снаге потиснуте на територију Мађарске.

     По завршетку Другог светског рата долази до колонизације становништва из мање развијених крајева државе у Војводину, како би се населио простор на ком је пре рата живела немачка национална мањина. У општини Оџаци углавном су насељени колонисти из јужне Србије и то из: врањског, лесковачког, пиротског, нишког и топличког округа. У Каравукову су насељени колонисти из Врањске котлине и Горње Пчиње, у Раткову из Топлице и околине Лесковца, у Српском Милетићу из Јабланице, Власотинаца и Суве реке, у Дероњама из околине Пирота, а у Оџацима из околине Пирота и Ниша. У Бачки Брестовац и Бачки Грачац насељени су колонисти из Босне и Лике.

     Од ослобођења број становника био је у константном порасту. Убрзо се отвара нова школа, Државна нижа гимназија, која се касније развила у Гимназију ''Јован Јовановић Змај''. После рата у Оџацима индустрија се веома брзо развија. Оџаци постају локални и општински центар западне Бачке. Развијене су индустријске гране: прехрамбене, текстилне, металске, хемијске, грађевинске и графичке индустрије. Ужарија је национализована и добија име: ''Лола Рибар''. Делатност фабрике се даље шири и модернизује, па тако 1960. се почиње са производњом тврдо тканих тепиха, пвц подних облога итд. Године 1971. почиње се са прерадом полипропилена за израду везива и фолије, а 1979. фабрика се шири отварањем погона за производњу получешљаног предива на бази: полипропилена, полиестера, полиакрила и цел влакана.10. октобра 1955. отворена је и текстилна средња Техничка школа тврдих влакана у Оџацима на захтев удружене текстилне струке Југославије, која је допринела даљем развоју текстилне индустрије у општини. Културни живот општине постаје богатији и разноврснији.

   

У писању овог чланка кориштена је литература:
- Развој морфолошких карактеристика Оџака од 18. до 21. века, Др Владимир Стојановић, Нови Сад, 2007.
- Аграрна реформа и колонизација у Југославији1945.-1948., Никола Л. Гаћеша Нови Сад, 1985.
- Материјал из Музејске јединице Народне Библиотеке ''Бранко Радичевић'' у Оџацима, који је прикупила госпођа Олга Андраши.

 

 

TOP